Prodajem svoje snove

ponedjeljak, 29.05.2006.

Promjene

Ne, nisan upala u wc-školjku, ne, nisan se pritvorila u prah nakon šta je zmaj iz kemije izriga vatru na me, ne, nisu me uništili kometi iz svemira, ne, nisan otišla na putovanje oko svita, ne. Jednostavno san se... *crveni tepih i fanfare za ovu izjavu* POSVETILA ŠKOLOVANJU.

Odlučila san se malo obrazovati, mada mi nije baš bogznakako uspilo, pa san zapustila blog. Čak san zaboravila samoj sebi čestitati godinu dana blog-postojanja, te rođendan (03.05. ovaj blog je napunio godinu dana, a ja 11.05. 17 godina).

Obavijest je iduća. Ovaj blog zahvaćaju promjene. Modernizirat će se. Nešto se mora mijenjati. Mijenjat će se sve, od adrese bloga, do dizajna, načina pisanja, sve. Ja se mijenjam, blog se mijenja.

Toliko je ljudi zapitkivalo za mene, da ne mogu živit od komentara na protekli post. *usiljeni smješak* Oni koji su me čitali i kad san pisala gluposti, ti će biti obaviješteni o drugoj adresi. A oni drugi, poput, nažalost moram ustanoviti, kenny koji su se toliko umislili i s brojem komentara porastao im je ego do te mjere da više ne mogu niti jedan jebeni komentar ostaviti... zbogom.

Dolazi lito. Postovi će biti mnogo rjeđi, rjeđi čak negoli su sad, ali nakon litnje pauze, vraćan se s pametnijim ričima, temama i sl. Dotad... bye.

Krava

29.05.2006. u 15:07 • 14 Komentara • Print • #

utorak, 25.04.2006.

povratak iz civilizacije (konačno kava za manje od dva eura)

APDEJT:Obavještavam slučajne prolaznike da se ne obziru na greške u dizajnu, pokušavan si nešto sredit.

Evo mene konačno natrag u Hrvatsku. Bijah u Italiji, i neću vam pričat o tome jer neću prestat pričati, krenem li. Reći ću samo da je Verona predivan grad, da sam bila 'vesela' i pod utjecajem raznih sredstava skoro cilo vrime, da sam išla s Kolom i da smo osvojili zlato. Jupi!

Eh, da i još... bilo je prejebeno.

Škola je počela, a meni kao da i nije. U ova dva dana bila sam u školi svega 3 ure. Pomidora, i samo pomidora. I konačno prava kava nakon onog talijanskog očaja od kave.

Kako mi vi provodite dane?

Upravo sam pročitala da je Pearl Jam 26.09. u Zg-u, ako ne odem na taj koncert, skočit ću s gimnazijskog krova. Obožavam ih! Tribala bi odma počet nagovarat mater da me pusti... ma dobra je ona, pustit će me. Jelda?

Neopisivo se dobro osjećam ovih dana. Osjećam se keksi, perfektno, divno...

Uvatilo me proliće.

Ako niste dosad skužili, ovo će biti kratak post jer mi se ne tipka.

Iden se vratit slušanju Perfect Circle-a, premda bi tribala učit povijest.

Pozdrav svima, nadan se da ste se dobro zabavili ovih praznika. I da...

Armaturu čupaš iz temelja sreće, nitko tako draga voljeti te neeeeeeeeeećeeee!
Trndrndtrndš!

Ljubi vas sve posri čela,

Vaša

Kravica

25.04.2006. u 22:47 • 4 Komentara • Print • #

nedjelja, 09.04.2006.

Nije slomljena, NIJE!

Opet san ja nastradala... Da, da, to se dogodi ljudima baš u onim trenucima kad im je najbolje.

Sinoć, Crtaona, fantastični Kolektivni Individualci, ja plešen ko luda... Baš se zabavljan, super mi je, taman dovoljno popila da buden odlično raspoložena i šta se dogodi? Lik padne na mene, a moja noga, u čudno izokrenutom položaju, ostane prikliještena ispod tog dvometraškog/stokilaškog čudovišta.

Okej... sa suzama u očima (na ljestvici od 1-10, bol je bila negdi oko 8) dovučen se do klupe i izvalin se. Nakon po ure, bol malo posustane i šta ja, glupača, napravin? Oden opet plesat. headbang Istina, sa jednon nogon u zraku, al jebiga, morala san plesati. Stisla san zube, krala pive okolo da mi posluži kao analgetik, opila se ko tuka, ali i dalje nisan mogla hodat kako bog zapovida.

Završila Crtaona, moja noga još boli, natekla totalno, boli ko vrag, beštiman na sve živo, ali ko je vidija ići kući? Nakon mukotrpnih po ure, stisnutih zuba, oslonjena o Ivu (svaka čast, bejbe, prava si, znan da te boli ruka, al jebiga, fala) dovučen se do prestiža i stučen još jednu amaro kolu. Za divno čudo, to je nekako zaustavilo daljnje pojačavanje boli, i u dva i po san manje-više normalno došla doma.

Tad je počela kalvarija.

Nisan spavala sveukupno više od dvi ure, nisan mogla. Kad god bi pomaknila nogu, bolilo bi. I to baš bolilo, virujte mi. Nisan ja toliki pekmez ka šta svi misle ;). Digla san se ujutro u devet i po, bolje rečeno, pokušala san se dignit. Kad san se provala oslonit na desnu nogu, proparala me takva bol da san bila spremna ubit čovika. Onda je došla moja mater.

Moja majka, svjetska kućanica/kuharica/spremačica/vrhunska doktorica za sve boljke na ovon svitu, dala mi je, po dobron staron receptu, kvasine da držin na nozi. Pet uri minjanja te kvasine, pa ručak s gostima, s ćaćinim elastičnim zavojem na nozi, evo me! Manje-više živa, odlično raspoložena, bez slomljenih kostiju ali s natučenim stopalom i zavojen, za koju uru iden na kavu.

Zato se nemojte smijat ako me slučajno vidite u gradu, bez obzira na to šta više ne boli tako strašno, kako šepan ko jadni ranjeni pas. Ali ja moran na kavu.

wink

Sve se može pribroditi. Ništa nije tako strašno kako se čine. A neke stvari koje se navečer čine super i u redu, možda ipak tribaju pričekat jutro. Da se nisan toliko naprezala sinoć i otišla kući odma nakon šta mi se to desilo, sad bi vjerojatno hodala kako triba.

Ali eto, šta je tu je.

Idući put ću valjda bit pametnija.

Iako nisan toliko sigurna u to.

nono

Voli vas sve,

Vaša natučena

Krava

09.04.2006. u 16:32 • 4 Komentara • Print • #

subota, 08.04.2006.

Osjećam se haj... mozak bajbaj...

Pomislila san da bi tribala apdejtat... onaj prošli post je predepresivan za moje trenutno stanje. Proliće mi je puklo u glavu... pojilo mozak... hehe.

Sve je tako super, zar ne?

Tako se zabavljan... baš mi je dobro, osjećan se perfektno.

Zaljubih se.

Hehe.

Mora i to s prolićen doć.

Juuuuhuuuu...

Di je nestao mozak?

Hehe.

Ako ga pronađete javite mi. Triba bi mi još bar malo...

Truly yours,

Krava

08.04.2006. u 19:22 • 1 Komentara • Print • #

četvrtak, 30.03.2006.

Zivot je igra na srecu...

... ali svejedno ne treba riskirati.

U jednom trenutku, sve je gotovo. Game over. Oni sto su se do maloprije smijali, oni koje si vidio prije samo nekoliko dana... njih vise nema. Jedna luda igra s motorom, jedna luda mladost i jedna luda recenica:"Ne moze se nama nista dogoditi.", dobila je najgoru mogucu kaznu. Zar svoje greske moramo na taj nacin placati? Zasto nema mogucnosti da se dobije samo opomena, ukor pred iskljucenje?

Samo jedna greska. Nista vise, i netko tamo gore odlucio je uzeti ih. Nije na nama da se ljutimo, zalimo, jer ionako tu nista ne mozemo prominiti. Jedino sto upravo ta bespomocnost boli najvise.

Kad su vec morali otici, zasto ne bismo mi ucili od njih? Ali ne. I dalje se vozi neoprezno, i dalje se vozi bez kacige, i dalje mladi misle da im se nista ne moze dogoditi. Zar nije ovo pokazatelj da moze? I kad to najmanje ocekujes, i kad te najmanje strah.

Apeliram na sve vozace, bilo motora, bilo auta, razmislite dvaput prije nego sto sjednete na motor bez kacige, u auto i ne vezete se, prije nego sto nabijete gas da bi vidili koliko masina moze ici. I vama se moze svasta dogoditi, nemojte da vase obitelji za vama placu, ne dajte da vas se zaboravi.

Ovaj post posvecen je Mariu Coricu i Martinu Vukorepi, tragicno preminulima 29. ozujka 2006.

30.03.2006. u 11:30 • 4 Komentara • Print • #

<< Arhiva >>